Ne veruj rečima

Nova knjiga, nova edicija i prvi roman u Biblioteci Artija

 od KUA Artija dana 19/10/2015. 
U Biblioteci Artija je pokrenuta nova edicija „Prozaik“ u kojoj je objavljena prva knjiga, a ukupno trinaesta u izdanju Književno-umetničke asocijacije „Artija“, i prvi roman Jelene Milenković MladenovićNe veruj rečima“.

JMM - Ne veruj rečima

Recenzent knjige je Ivana Pekić Milimarkov, koja je pod naslovom „Ne veruj rečima – Priča o životu i njegovim apsurdima“ zapisala o romanu:

cropped-knjiga.jpgNajoštrije, kategorijalno gledano, vrednosti ove knjige su relacioni fenomeni koji se postavljaju u odnosu likova, njihovih razmišljanja i stavova i nepristrasnog posmatrača. Prominentnim govorom bez uvijanja, nonšalantno podstičući čitaoca na ubrzanu i opsežnu moždanu aktivnost, ovo autorsko delo bez obzira na žanr i tematiku sposobno je da produkuje moć i raznovrsnost kognitivnog procesa sa čim čitalac dolazi do simplifikovanja sistema ličnih vrednosti i banalizovanja proživljavanja života kroz dogmu, u ovom slučaju kroz projekciju likova iz knjige koja je religijski ironična (iako ne i blasfemične), te kroz idealizovanje velikana do granice božanstva, da bi na kraju poentiralo emocijom kao esencijom svakog ljudskog odnosa. Jedan od upečatljivih momenata ove knjige je i situacija u kojoj je ljubomora okarakterisana kao najmizernije ljudsko duševno stanje, gde autorka navodi „Ljubomora je najbolja fora da držiš u šaci nesigurnog muškarca.“ … „Ne možeš ubediti muškarca da je žena verna isključivo kad je zadovoljna i zadovoljena, dakle, svako: „Ko ti je onaj?“ ili „Šta onaj hoće!?“ ima za rezultat ili da ga ta ista žena zamrzi ili da ga narogati.“ Lišeno svakog tabua, priča iznosi odlične osvrte o ljubavnoj patnji („Uvek boliš sam sebe iako je mnogo lakše prebaciti odgovornost na nekog drugog, uglavnom nebitnog za bitisanje i razvoj tvog univerzuma.“), kompromisima bračne zajednice („Tolika važnost pridaje se trivijalnim i marginalnim stvarima da se veze i brakovi raspadaju jer se od gluposti ne vide pravi problemi.“), promiskuitetu, narkomaniji, homoseksualnosti i homofobiji („Je l’ ovo ta porodica čiji sam ja neprijatelj, a?“… „Prolaznici su zastajkivali gledajući dvojicu kako spasavaju ženu iz ruku raspomamljenog manijaka. Oca i muža. Zaštitnika.“), te o problemima intelekta i integriteta, na momente i politike, a i samog udaljavanja ljudi jednih od drugih.

Jasan sklop stavova, koji je velikim delom baziran na naučnoj osnovi, odnosno u sociopsihološkoj dimenziji viđenja, bitna je odlika dela, no, u celosti gledano, knjiga nije suvoparno štivo već je, u sjedinjavanju sa sociopsihološkim aspektom, dobila na dinamici, te nam tokom čitanja otvara mogućnost da sagledamo razne situacije iz više uglova. Iako delom hermetične, priče su razumljive, sistematične, pa je dolaženje do jasnoće misli razvijeno u velikom stepenu, te je s tim u vidu, knjiga čitljiva široj publici.

Bez ikakve bojazni, koračanje na trusno područje svake ličnosti – krize identiteta, pokušaj da se razmrsi teskobnost i konfuznost naporne emocionalne i misaone operacije, suočavanje sa frustracijama i robovanje istim, borba sa strahovima („Spasavaj se! Udri tomahavkom po predrasudama u sopstvenoj glavi, počisti smeće iz stavova, otkrij da još uvek imaš srce i vikni: „Neću,bre!“ svima koji su te ubedili da si bezbedan samo dok si miš. Pojavi se gde misliš da ne smeš, rizikuj, uzvikuj ili šapći; odvrni zavrnute slavine! Čega se bojiš?! Osim da ćeš spasiti pravog sebe u tuđim slepim očima. Osim da ćeš postati heroj u svojim.“), bekstvo od sebe samog (gde autorka odlično poentira: „Kukavice su za beg. To je ono što nikad ne bismo, da nismo morali. I ono što nikad nećemo, osim kad nas jure. Ono što preziremo, osim kad nas baš briga. U stvari, živimo beg.“… „Niko od sebe ne beži, naprotiv. To je izmišljena klauzula Zakona kruženja Čoveka u prirodi. Nisi to od čega bežiš već taj koji beži“). Biti uman, ne kalkulisati, ne spuštati zastave pred kukavičlukom i hipokrizijom, revolucionisati krešendom intimne vizure pisca, iz ugla žene kroz likove oba pola, u većini slučajeva intelektualno a opet narodski, oštrinom književnog pera secirati svaku temu; dakako, provincijski namerno i sinhronizovano netabuizovanu; jesu karakteristike ove knjige koja radi efektnijeg utiska sadrži totalni kontrast svih navedenih impresija ljudskog karaktera i njegovom odupiranju promenama, jer, kako autorka kaže: „Sve se menja, samo smo „mi“ i „stoka“ konstantni.“

Autorka je, bez obzira na širok spektar likova i opsežnu radnju, postigla da roman ne bude prepun digresija koje će čitaoca skrenuti sa poente koju provlači kroz ceo roman.

Čitalac može da saoseća, osuđuje, nasmeje se, ima osećaj gađenja, naznake tuge, ali apatija je nemoguća. Svojevrsna drama naše više sumorne nego raznobojne istine i svakodnevnice, vrlo vešto ukomponovana uz fikciju, koja kroz humoristične impresije dovodi do apsurda ljudska verovanja, poništava sve predrasude i stereotipe, da bi s druge strane ukazalo na svu lepotu življenja. Roman je majstorska i originalna kompozicija više različitih stilova, što stvara posebno dobar doživljaj prilikom čitanja. Knjiga se mora pažljivo čitati da bi se došlo do suštine i logično utemeljene misli na kojoj je cela priča građena.

JMM - Ne veruj rečima

12309095_10208323710756825_287923698_n

 

 

 

 

 

 

Umesto biografije, osim pesme na poleđini knjige, u knjizi se nalaze mišljenja kolega i prijatelja o autorki i njenom stvaralaštvu:

 

* * *

„Postoje žene pisci. I postoje pisci. JMM je ovo drugo, jer kroz njene redove govore svi ljudi oko nas sa svima nama svojstvenim nedoumicama, razmišljanjima, i naposletku sudbinama. Čitati JMM je kao staviti naočare sa savršenom dioptrijom – odjednom sve postaje jasno. S druge strane, tu je profana provokacija, pametno i kulturno oblikovana, da čitalac ne dobija potrebu da ocenjuje nju ili knjigu – već upravo sebe. Zato ona nije ženski pisac, već pisac.“

 

Sonja Martić

* * *

„Vrijeme u kojem živimo, kao možda nijedno do sada, omogućilo je i olakšalo dostupnost pisca čitaocu i čitaoca piscu, osvježavajući književni prostor novim autorima i novim čitaocima.

Ipak, vrijeme u kojem smo, još nije dalo uvjerljiv odgovor da li postoji žensko i muško pismo u književnosti. I, tu dolazimo do Jelene Milenković Mladenović.

Jelena Milenković Mladenović je stvaralac koji čini lošu uslugu ovoj dilemi, pojmu rodne ravnopravnosti u književnosti ili nekom drugom pojmu, koji, po mom mišljenju, valjda ima za cilj da da vjetar u leđa ambicioznoj prosječnosti.

Navedene nametnutosti, u slučaju Jelene Milenković Mladenović padaju na prvom i jedinom pravom ispitu. Ispitu koji ima samo jedno pitanje: da li nešto vrijedi ili ne?

Ovako kako piše i razumijeva stvari, Jelena Milinković Mladenović, oslobađa nas te dileme. Kod ovakvog pisma, prestanemo da se bakćemo teorijom i predajemo se praksi i njenim rezultatima.

Mislim da ne postoji više istina. Mislim da postoji jedna istina i više uglova posmatranja. Ili više vrsta interesovanja za istinu.

Ljudi i pisci među njima, trebalo bi da su zainteresovani da služe istini, a ne istina njima. Znajući to i postupajući u tom smislu, Jelena Milenković Mladenović je dobar učenik, ali i učitelj.

Na kraju, kao što pravim stvarima ne treba mnogo obrazloženja, tako je i preporuka za ovo što piše Jelena Milenković Mladenović, kratka i jasna: pročitajte.“

Predrag N. Rašula

* * *

„Jelena Milenković Mladenović je žena koju prvo čujete, pa tek onda vidite. Što je malo neobično, budući da je ona izuzetno lepa žena. To samo znači da je snaga njenih reči vanserijska! Jelena je buntovnik, buntovnik s razlogom. Naši dani su poput Disovih, tmurni i tegobni, traže da im se povinujemo, da ih trpimo i ćutimo, da ne talasamo, jer uvek može i gore. A naša Jelena pravi buru rečima koje ne štede nikog; ona ne pristaje na manje od onog za šta zna da joj pripada, svima nama, i ima petlju da to i javno kaže. Ako mislite da to nije veliko, okrenite se oko sebe, oslušnite ljude iz okruženja; čućete prigušeni šapat nezadovoljstva koji će se, odmah potom, uliti u neku novu teskobu. I ništa. E tu nastupa Jelena Milenković Mladenović. Ona rečju i delom gradi život kakav mnogi priželjkuju ali nemaju kuraži da ga sebi daruju. Ona je rođeni lider. Ume i ima čime! Ima dara. Svesna je svoje misije i sledi je. Pri tom ništa manje nije žena, ništa manje majka, sestra ili ćerka. Naprotiv. Sve što jeste čini je damom, sve što radi čini je ozbiljnim piscem, čijoj se knjizi neizmerno radujem.“

Brankica Damjanović

* * *

„Jelena Milenković Mladenović je od onih savremenika koji ne gađaju u srce. Njene mete su daleko kardijalnije: istinom, pa u glavu. Upravo ovakav vid otrežnjenja kakav nam Jelena nudi donosi opijenost istinom. Reči su njeno najjače oružje u toj misiji. Pucaj, Jelena, pucaj!“

Pavica Veljović

* * *

„Jelena je jedan od retkih domaćih pisaca, čija misao je formirana tako da bude bliska i akademicima i ljudima sa margine društva. Svaka njena rečenica nepretenciozno hoda po tananoj i nestalnoj žici između uličnog izražavanja, žargona i prizemnog, naizgled prostog (ne prostačkog!) rečnika, i duboke filozofije, prožete bogatim, teškim životnim iskustvom svevidećih ljudi. Ravnoteža između te dve krajnosti, u kojoj ni jedna ne odnosi “pobedu” nad drugom, odlika je velikih…“

Ivan Zoranović

* * *

„Jelena je prava, urbana Beograđanka. Širom otvorenih očiju i svih čula, svojim manekenski dugim nogama korača kroz život, ne propuštajući ništa, primećujući sve. I ono što je zainteresuje, izučava i apsolvira, do savršenstva.

Dovoljno mlada, da se svi okreću za njom, ne samo zbog izgleda i držanja top-modela, već i uvek nasmejanih očiju, upečatljive harizme. Nikoga ne ostavlja ravnodušnim. Ima dovoljno godina da jako mnogo zna o ljudima, da je ne mogu impresionirati prazni komplimenti i izlizane fraze. Udata, majka, dobra ćerka… Odana prijateljica i uvek spreman slušalac. Ali, nema naviku da kima glavom, kada misli drugačije, nema običaj da podilazi bilo čijoj sujeti, da mazi bilo čiji ego, samo zarad održavanja dobrih prijateljskih odnosa. Ne može se kupiti, nema cenu. Ako ponekad ume da bude destruktivna, onda to uvek čini isključivo na svoj račun.

Prepametna, britkog i brzog uma, kome misli jure brže od svetlosti, oštrog i nepogrešivog jezika, ne prašta glupost, sebičluk, bahatost, bezobzirnost, drskost. Uporna i isključiva, emotivna i uvek spremna da priskoči u pomoć. Introvertna, ne prihvata lako nove poznanike, promoviše ih u prijatelje, samo ako ih detaljno i uvek bez greške proceni.

Analitična, sistematična, osoba čijoj pažnji baš ništa ne promiče. Sa izrazitim smislom za humor, često na svoj račun. Možda je prema sebi i najveći i najoštriji kritičar.“

Vera Uzelac

* * *

„Jelena najbolje razbija onu seksističku predrasudu da lepe žene pišu zato što ne znaju šta drugo da rade u životu. Ona je najbolji dokaz da postoje lepe, uspešne žene i majke koje su takođe jako kvalitetni pisci, koje i te kako imaju šta da kažu, vredno čitanja i razmišljanja.“

Milan Kamponeski

Na naslovnoj strani romana „Ne veruj rečima“ nalazi se umetnička slika – ulje na platnu Sandre Vujić, dok je korice osmislio i realizovao Vasa Mladenović.

Prvo predstavljanje romana „Ne veruj rečima“ biće održano na štandu Izdavačke kuće „Nova poetika“ na predstojećem Sajmu knjiga u Beogradu, koji se održava od 25. oktobra do 1. novembra 2015. godine.

O narudžbini romana informacije možete dobiti putem elektronske adrese: artija.kua@gmail.com.

Leave a Comment