Jedan

Jedan

Četvrtak 02.06.2016, autor: Jelena Milenković Mladenović


406799_202833793185796_538204730_nMalo šta još može da se ubije u meni.
Sama sam bila dželat suvišnim očekivanjima.
Sama upadala u živo blato zabluda pa se izvlačila lomeći trske spasa, sve dok panično ne napipam čvrstu vrbovu granu, tanku, savitljivu, nesalomivu.
Treba odrastati u stalnim preispitivanjima jer samo dok se sa sobom svađaš moguće je da se sa sobom i pomiriš.
Onda ti niko ne treba.
Privilegovan si da meriš prema aršinima srca, mernom skalom nepoznatih jedinica. Raduješ se odlascima isto koliko i dolascima. Stojiš iza odluka samo tebi shvatljivih. Ne biraš reči već ljude.
Ne dopuštaš da budeš izabran ako iza tuđih izbora stoje još živa suvišna očekivanja.
Sam si, rekli bi prolaznici nanizani na prozore vagona koji uspore tvojim peronima, tek da promene lokomotivu. Šta oni znaju o tebi? Razmenite osmehe, psovke, rukovanja, zaborav...
Dovoljno je da postoji jedan koga vidiš i kad nije tu.
Jedan, koji ti je temelj i kome si stub.
Jedan koji te vidi i kad nisi tu.
Jedan, različit ili isti, kome si ogledalo, ko ti je ogledalo.
I dosta je. Ne mora da bude čovek sa velikim Č. Dovoljno je da te pridrži dok ubijaš suvišna očekivanja.
Da te, u momentima kad si tabla za pikado, podseti da te gađaju sopstvene zabave radi.
Da ti, u momentima kad umisliš da ti je oblak kuća, doda padobran i sačeka na mestu pada.
Jedan, zbog koga se ne vidi da nisi sam ali ti znaš.
Sve ostalo su vagoni prolazećih vozova, na mojoj stanici neće niko izaći.
I kad izađe, ne gledam da li nosi mačetu ili cvet.
Malo šta još može da se ubije u meni.

Leave a Comment