Drug

utorak 31.05.2016, autor: Jelena Milenković Mladenović

Drug


drugKažem vam, ja sam od ljudi sa tugom u očima.
Ne znam odakle mi to. Možda se ulila čim sam progledala, poslata da lebdi i čeka dok trepavicama ne poljubim obrve. Ili sam je skupljala svakim dečjim pogledom na sumorne slike, lažnu stvarnost i blisku maštu. U mladosti, možda je lopatama maskiranog licemerja i bahatih nepravdi nabacana tu, poput smetova koji se tope i prelivaju. Rađana izdajničkim suzama, nikada ne prolivenim niti gutanim; suzama nemoći, neprebola, nevolja, neizdrža. Gajena pogrešnim procenama, odlascima, nadama i ništavilom. Onda ugnježdena i prisvojena, ukrala je oblik zenica, nastanila se u mojim očima. Uspela sam da joj pobedim boju i zamućenost, da izbrišem sumaglicu i smog sa njenih koprena i da vidim jasno kroz bezbojnu i bezličnu svetleću skramu.
Rekli su, ti si od ljudi sa sjajem u očima.
Ne znam odakle im to. Možda sija, možda ostavlja pečate na tuđe zenice, kada im se zalomi da se ukrste sa mojima, možda i peče pa niko ne zna, ne ume ili neće bliže od one fine udaljenosti sa koje svaka tuga, duboka jadikovka nas koji gledamo stomakom a osećamo očima, tesna haljina za debelu , svačiju bol, veran pas i grabljivi orao u jednom...Ta tuga, zaštitnica i prokletnica, zbog koje se uživa u dugim ćutanjima i beži od sveta kad postane prelak...Ta tuga, sa one fine udaljenosti, bliskoj da se gleda, dalekoj da se ne vidi, nekome liči na sjaj.
Uspem da je očistim i izglancam, ponekad do neprepoznatljivosti, pa se prevarim i pomislim: nestala je, otekla.
A ona se pomoli kad joj se najviše nadam, podseti me da samo tužni umeju mislima da vezu po papiru, da rone u duboke, mračne nepreglede podsvesti, da osvetle mrak i vide nove puteve.
Nije to nikakav sjaj, u moji očima je tuga. Dragi drug.

Leave a Comment